Program rada

Program u našim predškolskim ustanovama koncipiran je na osnovu Ređo pedagogije. U Ređo Emiliji je vaspitanje zajednički proces. Posebno se radi o vrednovanju/poštovanju i kreativnim finesama deteta, vaspitača i roditelja. Uvod u celu pedagogiju omogućava vaspitačima da sa "svojom" slikom čoveka izgrade/postave osnove za rad u sopstvenom okruženju.

Kako je nastala Ređo

Ređo je nastala 1945. U gradu Ređo Emilija u Italiji. Majke, radnici seljaci i učitelj osnovne škole Loris Malaguci su osnovali na kraju rata jedan takozvani "Narodni vrtić". Tu su hteli da spoje ono što je u vrtiću do tada bilo odvojeno: dete, porodica, vaspitač i njegovo okruženje. Iako je to bio zajednički posao Loris Malaguci je označen kao osnivač Ređo pedagogije, pošto je on koncipirao naučne sadržaje ove pedagogije. Internacionalno je poznata postala kroz Malagucijevo izlaganje "Kada oči preskoče preko zida" i pesme "Sto jezika deteta". Na tom uspehu se bazirao uspeh regionalnog vrtića od strane Newsweek 1991 koji je proglasio najbolji predškolski program. Vaspitanje dece se smatra kao zajednički zadatak svih! Pri tome važe osnove:
  • Vaspitanje demokratije
  • Vaspitanje ravnopravnosti
  • Vaspitanje solidarnosti
Donec quas felis, ultricies nec, pellentesque eu, pretium quis, sem. Cum sociis natoque penatibus et magnis dis parturient montes, nascetur ridiculus mus. Aenean massa. Cum sociis natoque penatibus et magnis dis parturient montes, nascetur ridiculus mus.

Ređo u vrtiću

Ređo pedagogija se u svaki vrtić uvodi drugačije. To je jedna filozofija, misaona struktura, koja podstiče nešto SAMOSVOJSTVENO URADITI. Iz tog razloga svaka ustanova je sasvim individualna sa svojom decom, roditeljima i vaspitačima, kao i sa lokalnom kulturom. Ređo se mora u Ustanovi “slobodno“ zaživeti. Osim tad Ređo nije kruta i gotova konstrukcija. Ona se stalno proživljava i promišlja i kroz to se prilagođava novim naučenim. Tako je to pedagogija koja uzrasta svakog dana.
U Ređo pedagogiji su uzrasno homogene grupe. To da je uređenje vrtića skupo i da zahteva određene prostorije i dimenzije prozora, trg/pjaca za okupljanje, ne treba da obeshrabri već dobar rad i organizacija prostora koja omogućava detetu da istražuje i eksperimentiše. Radi se o tome da se deci pokaže kako možemo zajedno nešto da pokrenemo i preduzmemo.
Ređo je takozvana dete orjentisana pedagogija u kojoj je dete postavljeno kao samostalni akter u središtu dešavanja. Slično je i u Frajnet ili Montesori pedagogiji. Pozitivna slika o detetu prouzokuje kod Redžijanera da rade na snagama deteta ne postavljajući se u poziciju ,,Učitelja``. U Ređo pedagogiji se deci ne postavljaju zadaci, već deca odlučuju SAMA u zavisnosti od svojih trenutnih interesovanja i stvari koje ih pokreću i to ih opredeljuje čime će se baviti. Na taj način je Ređo pedagogija najmodernija putanja dečijeg vaspitanja širom sveta. Ređo samim tim odgovara svakom detetu sa njegovim pravom na vaspitanje i obrazovanje, nezavisno od njegove telesne, socijalne i društvene pripadnosti.

Slika deteta

Dete je u centru pažnje, ali optimistično viđeno sa svim njegovim SNAGAMA. Redžio vaspitač polazi od toga da svako dete ima lepezu mogućnosti izražavanja na raspolaganju kako bi otkrivalo svet ili ih koristilo prema sopstvenoj odluci kako će učiti. Deca žele da putem sopstvenih iskustava, kroz pokušaje i zablude uče i njihov istraživački put prožive.
Loris Malaguci govori uvek o stotinu jezika deteta koji su im dati kako bi svet shvatili i osvojili. Redžio vaspitač / pedagog želi tih sto jezika da podrži, podupre i sačuva. Zbog toga omogućava detetu toliko prostora koliko je moguće kako bi dete samo delovalo. Treba pokušati sve mogućnosti učenja, spoznaje i pokreta i to im omogućiti u jednom estetski zadovoljavajućem prostoru.

Uloga vaspitača

Redžio vaspitač se postavlja kao PARTNER dece. On nema zadatke Učitelja i Sveznajućeg jer svako dete, na osnovu svojih mogućnosti i shvatanja obrazuje sebe samo.
Odrasli mu moraju pomoći da te sposobnosti otkriju, otvarajući i pripajajući izgrađuju. Pri tome je zadatak vaspitača da kreira primeren prostor i asortiman za igru / rad. Deca donose sopstvene VREDNOSTI. Podrška i poverenje nasuprot daju im vreme i prostor za njihov samostalan RAZVOJ.
Posmatranje i dokumentovanje situacija i koraka razvoja ima veliki značaj u pedagoškom radu. U to se svakako ubraja i organizovanje portfolija za svako dete kao i dokumentovanje i izložbe za roditelje "Govorljivi zidovi". Postupno se kače fotografije, radovi dece kao i svakodnevne situacije ili delovi projekta. Zajednički rad sa drugim stručnjacima pripada samoj pedagogiji, tako u Redžio vrtićima radi jedan umetnik ili ateljerista koji se konsultuje sa vaspitačima i usko sarađuju.

Uređenje prostora i igračaka

Prostor važi kao treći vaspitač. Redžijaneri polaze od toga da estetika i osmišljeni prostor pozitivno utiču na razvoj deteta. Pa shodno tome soba – prostor treba da je usko povezan sa decom, roditeljima i vaspitačima, a ne samo da zadovoljava potrebe jedne od navedenih grupa.
Središte u Redžio vrtiću je tkz. Pjaca – velika hala i samim tim mesto susretanja, igranja i mesto komunikacije i pokreta istovremeno. Iz ove prostorije proizilaze mnoge sobe / prostorije. Zidovi su dekorisani i tako su nazvani ,,Zidovi koji govore``. Dokumentacije sa fotografijama, dečijim slikama, crtežima i projektima. Ukoliko je moguće obezbediti delo poznatog umetnika.
Ogledala (okrugla, ćoškasta, podeljena, lomljena...) staviti svuda po vrtiću u visini dece. Oni treba da opažanje (sobu posmatrati iz raznih perspektiva) pospešivati identifikaciju sebe i drugih, upoznavanje i posmatranje podržavati. Sve prostorije vrtića koliko god je moguće prirodno osvetliti, sa prozor vratima, transparentnost i širinu omogućiti. Dodatno obezbediti i druge izvore svetlosti (projektor, lampe, pozorište senki...) kako bi se igra sa svetlima omogućila.
Različite visine podova, stepenasto postavljene ili kosi podovi dozvoljavaju deci pogled na sobu iz različitih perspektiva. Platna i baldahini na plafonima i zidovima omogućavaju sasvim drugačiji doživljaj prostora.
Opažanje treba svuda i najrazličitije da se uči / školuje kako bi se kreativnost i izražajnost dece pojednostavila i raspalila. Regionalna – kulturološka veza mora da postoji u vrtiću. Redžio uvodi lokalnu kulturu grada ili mesta u kome se nalazi. Tako se može nameštaj i garderoba prethodne epohe susresti u imenima grupa. U sobama se nalaze igračke tj svakodnevni predmeti (šerpe, lonci, varjače...), prirodni materijali (kestenje, sočivo, pasulj...). Dodatno postoje prostorije kao što je radionica – atelje koji u najboljem slučaju vodi posebno obučen ateljerista.
Mogućnosti sobe treba da budu otvorene za decu i izazovne u smislu mnoštva materijala i alata (količina), od šivaće mašine do gline i gipsa, testere, kako bi deca imala mogućnost da svoju kreativnost odžive, eksperimentišu i da u potpunosti uče svim svojim čulima. Nikako ne treba da ima samo obrazovni smisao, neophodna je i igra. Ples i gluma moraju biti uključeni u to tj izazov, mogućnost da ,,stotinu jezika deteta`` budu zadovoljena. Ovo se svakako upotpunjuje i kroz projekte sa određenom temom. Projekat je propraćen od strane vaspitača u smislu dokumentacije. Projekti su dugoročna istraživanja jedne teme i traju u zavisnosti od interesovanja: nedelju dana ili mesec / mesecima. Moguće je i uključiti eksperte određene oblasti kao što su lutkari, glumci, umetnici, naučnici, arhitekte.

Pogledajte fotografije u našoj galeriji

Vidite kako izgledaju prostorije vrtića i rad sa decom.

Copyright: PU Naše čedo, 2018.